Drugo poglavlje: Kako ubiti pticu rugalicu

20.09.2004.

Gledao sam u nebo. Bilo je previše crveno,više nego što treba. Gledao sam i u Sunce koje je polako počelo da se stapa sa zemljom. Nešto mi nije bilo jasno.

Čekao sam Deni, moju najbolju drugaricu. Čekao sam je već petnaest minuta. Nje još uvek nije bilo. I taman kada sam hteo da krenem uledao sam njene crne kovrdže. Probijala se kroz gužvu iz
gradskog autobusa. Trčala je ka meni i mahala sa knjigom.

“Izvini Lido što kasnim. Zaista. Ovaj gradski prevoz me ubi!”

“Tako ti je to kad si u velikom gradu.” Nasmejao sam se.

“Još uvek ne mogu da se snađem. Katastrofa
su ovi autobusi.J oš puštaju svakakve ljude u njih.”


Pričala je bez prestanka. Gledao sam je široko otvorenih očiju i upijao svaku njenu reč. Zaista je bila smešna.


“Sad mi je došla neka žena, sela pored mene i počela da mi priča. Znač one što kad te sretnu nude ti milion malih stvari.”


“Da, znam.” To je kod mene bilo neizbežno.


“Ova mi je nudila put. Zamisli! Čak u Ameriku! Ne mogu da verujem. Tek što sam se doselila ovde, u Australiju, ono…” Nasmejala se sama sebi.

“Mogla si pristati, pa da ideš sa Lanom i sa mnom. Ionako krećemo za dva dana. Ti bi dobila još i besplatno.”


“U čovece, zar je već proslo. Pakujete li se?”


“Lana je počela pre nedelju dana.” Nasmejao sam se.


“Takve smo ti mi žene. Nego,donela sam ti knjigu. Izvini što nisam mogla ranije.”


“’Vrati se,molim te.’ Zanimljiv naziv Deni. Jesam li ja prvi koji ju je dobio?”


“Prvi! Imaš tu privilegiju prvi da pročitaš. Možeš je čitati u avionu.”


“Hm. Ne verujem da ću baš čitati knjigu u avionu. Prvi put kad sam leteo ovamo tresao sam se svo vreme. Dok smo živeli u Srbiji mislio sam da nikada neću sesti u avion. A vidi sad! Putujemo opet!”

Nastavili smo da šetamo glavnom ulicom. Već je bilo mračno. Deni se plašila mraka.

“Nego kako se snalaziš u gradu?” Pitao sam je.

“Ma dobro je. Ne znam…Nedostaje mi sve. Da nije bilo vas dvoje nikada ne bih došla u Australiju.”

“Veruj mi, proći ce brzo.” Odgovorio sam joj.

“Kako si ti?” Upitala me je.

“Ne znam, valjda sam dobro.” Spustio sam glavu.

“Ne mogu da verujem da je prošlo godinu dana.”

“Da,jeste. Prošlo je." Odgovorio sam joj i ubrzo promenio temu.

“Nego… Baš se radujem našem putu.”

“I ja se radujem zbog vas. Zaslužili ste odmor. Samo mi nikada neće biti jasno zašto baš Los Anđeles. Malo je daleko,zar ne?”

“Jeste. Ali Lana ima tamo neku baba-tetku, koju nije videla sto godina, pa nas je ona zvala. Bolesna je.

“Pa to mi nisi rekao.Ali prvenstveno…”

Njenu rečenicu prekinuo je neki prosjak. Stao je pored mene i zatražio nešto. Nisam razumeo šta je rekao. Pokušao sam da skrenem pažnju Deni da nastavimo, ali me je nepoznati čovek uhvatio za ruku. Opet je nešto pričao i opet nisam razumeo šta. Srce mi je odjednom počelo da lupa i knjiga koju sam držao je ispala iz mojih ruku. Deni je uzela i stala je nepomično.

“Ti ne želiš da odeš.” Rekao je.

“Molim?” Progovorio sam tiho.

“Ti ne želiš da odeš.” Ponovio je.

“Gde ne želim da odem? O čemu pričate?” Pokušao sam da otrgnem ruku, ali nisam uspeo. Čvrsto me je stegao.

“Ne želiš da odeš, ali moraš. Veruj mi! Ovde nemaš više šta da tražiš. Moraš im pomoći. Moraš!” Vikao je na mene.

Uplašen, nekako sam uspeo da se otrgnem. Uhvatio sam Deni za njenu ruku i povukao je ka putu. Čovek je ostao iza nas. I dalje je vikao.

“O Bože!” Deni je progovorila tiho skoro trčeći za mnom.

“Od svih budala morao je baš mene da izabere!”

“Verovatno si mu bio zanimljiv. Nemoj da se uzbuđuješ.” Deni se nasmejala.

“Uostalom, šta je mislio pod tim “Ne želiš da odeš?””

“Ko će ga znati. Zašto je to uopšte bitno? Pusti ga. Lud je!”

“Verovatno…” Tiho sam prošaptao i okrenuo se da vidim gde je. Nije ga bilo.

“Hajde,požuri. Lana te verovatno čeka.”

“Da. Vidimo li se sutra? Moramo se pozdraviti.” Nasmejao sam se.

“Naravno. Zar ste mislili tek tako da odete?”


“Ich denke, dies ist Ihr Buch.”

Dok sam pokušavao da pronađem svoje stvari među svim koferima koje je voda izbacila video sam neku devojku kako ide ka meni noseći nešto u rukama. Mahala je sa “tom” stvarčicom i nešto mi govorila. Nisam je čuo, bila je previše daleko. Okrenuo sam glavu, a zatim ponovo začuo njen glas. Ponovila je ono što je i malo pre rekla.

“Ich denke,dies ist Ihr Buch?”


Gledao sam je u oči. Znao sam da priča nemački, ali je nisam razumeo. ”Toliko o tvom nemackom jeziku.” Verovatno bi Lana rekla, potencirajuci na to što sam sam učio isti. Nasmejao sam se u sebi, a zatim pogledao devojku. Držala je knjigu.

“Mit Ihrem namen auf der Rückseite. Sie liegt bei Ihnen.”

Nasmešila mi se, a zatim mi pružila knjigu. Uzeo sam je, i bez razmišljanja pogledao u korice. “Vrati se,molim te.” Nasmejao sam se, a zatim video kako devojka pokušava nešto da mi pokaže. Spretno je okrenula knjigu i pokazala na posvetu.


“Lido,lepo se provedite.
Deni”

“Da,moja je.” Odgovorio sam ne skidajući osmeh a ni pogled sa knjige.


“Kako si znala? Gde si je pronašla?” Imao sam previše pitanja za devojku koju sam možda tri puta video na plaži, a nisam ni znao koji jezik priča.

“Ich fand es unter den Dingen. Ich habe Ihren Namen.”

Džabe, nisam je razumeo.

“Hvala u svakom slučaju.” Pokazao sam joj na knjigu. Klimnula je glavom.

“Ich bin Zana.”

Pružila mi je ruku sa osmehom. Pitao sam se da li me uopšte razume. To poslednje što je rekla sam razumeo. Zove se Zana. Počela je nešto da priča dok sam ja njene priče samo klimao glavom. U tom trenutku neko ju je viknuo iz šume. Opet mi je nešto rekla, a zatim sa osmehom otišla u tom pravcu. Nisam obraćao pažnju ko je zvao, samo sam se trudio da pronadjem svoje stvari.

“Lido!” Neko me je pozvao. Okrenuo sam se i ugledao tamnoputog čoveka koji mi se približavao. “Hej! Ja sam Sajid.”

“Hej!” Promrljao sam i pružio mu ruku.

“Džek mi je rekao da ću te možda pronaći ovde. Potrebna mi je tvoja pomoć.”

“U redu.” Pomislio sam. ”Potrebna mi je moja pomoć.” Nasmejao sam se.

“Kako mogu da ti pomognem Sajide?” Ustao sam iz peska i očistio ruke.

“Uskoro krećemo do onog brda.” Pokazao mi je rukom. “Hteli smo da uključimo radio. Ovde je jako loš signal pa smo mislili da se popnemo višlje. Možda nešto i uhvatimo.”

Sajid je bio nizak čovek, malo niži od mene. Delovao mi je zanimljivo,verovatno zbog naglaska koji je imao. Imao je crnu kosu do ramena, kovrdžavu i pomalo prljavu. Na prvi pogled mi se dopao.

“Dobro, kako ja mogu da vam pomognem.”

“Možeš da kreneš sa nama. Ići ćemo Džek, Sojer, Kejt i ja. Mislili smo da i ti kreneš sa nama.”

“Sojer? Ko je Sojer?”

“To je onaj plavi momak. Verujem da si ga primetio na plaži. Njega ne možeš da ne primetiš.” Nasmejao se.

“Da, jesam. Nego,kada krećemo?”

“Krećemo za dvadeset minuta. Obuj nešto udobnije. Te patike ti baš neće biti od koristi.”

Poslušao sam Sajidov savet i ubrzo pronašao odgovarajuću obuću. Jeste da su bile skinute sa leša, ali bile su jako udobne. Prave planinarske.

Čitav put kroz džunglu Sojer je zbijao šale na Kejtin račun. Mogao sam da primetim da Džeku nije svejedno i da se oseća neprijatno. Kejt nije obraćala pažnju na njega. Verovatno joj nije bio zanimljiv. Sajid je išao ispred svih nas noseći radio u ruci. S vremena na vreme bi ga digao u vazduh pokušavajući da uhvati signal, ali njega nije bilo. Bilo je previše toplo, tako da smo povremeno stajali kako bi se odmorili i napili vode. Vode smo imali malo, čisto onoliko koliko nam je potrebno da odemo i da se vratimo. Samo što mi nismo znali ni gde idemo.

“Stanite!” Sajid je progovorio.

“Šta je bilo Gonzales? Ptičica te uplašila?” Sojer je rekao u njegovom stilu pokušavajući da bude sarkastičan.

“Tiho! Nešto nam se približava.Krenite da trčite! Odmah!”

Ne čekajući ni trena odmah smo počeli da trčimo. Ponovo sam osetio onaj isti bol u glavi, baš kao i kada nam se avion srušio. Gledao sam napred i video kako Kejt trči. Iza mene su bili Džek, Sajid i poslednji je bio Sojer. U tom trenutku se tačno čulo nešto kao lavež psa, samo malo dublje i jače. Trčali smo kroz šumu koliko smo god mogli. Čulo se i neko lomljenje i šuštanje velike trave, ali se ništa nije videlo. Ponovo sam se okrenuo i video Sojera kako mirno stoji držeći nešto u ruci. U tom trenutku su svi stali i čekali šta ćeSojerda uradi. Zvuk je bio sve bliže. Mogu se zakleti da je bio tu.
I odjednom – bum! Nešto je puklo! U tom trenutku sam pogledao u Kejt.Zatvorila je oči.

“Jebem ti!” Pomislio sam u sebi.

Bio je to medved. Veliki beli medved. Sojer je stajao ispred njega sa pištoljem u ruci. Bio je ponosan. Upravo ga je ubio.



“Medved…” Sajid je prošaptao. “Šta će medved na tropskom ostrvu?” Gledao je ispred sebe.

“To je polarni medved.” Kejt je rekla tiho, kao u neverici prilazeći maločas ubijenom medvedu.

“Kejt skloni se odatle.” Čuo sam Džeka kako govori. Bio je iznenađen.

“Sojeru…” Progovorio sam. Sojer je pogledao ka meni. “Otkud ti pištolj?” Pokazao sam glavom na veliki crni revolver koji je držao u ruci.

“Giligane, mislim da ovo nije trenutak za takva pitanja.” Odgovorio mi je.

“A kada će biti trenutak?” Sajid mu je prišao unoseći mu se u facu.

“Verovatno onda kada mi to Kejt dozvoli.” Sojer se nasmešio i pogledao u Kejt.

“Kejt? Zašto Kejt?” Pitao je Džek.

“Pa dobro, ne mora ona. Može i onaj siroti detektiv koji je jutros umro na plaži.”

“Detetktiv? Sojeru o čemu pričaš?” Pitao sam ga. Ništa mi nije bilo jasno.

“Onaj čovek u odelu. Verovatno si ga video jutros. Onaj ranjeni.” Rekao je.
“Sojeru!” Kejt ga je prekinula. “Nemoj!”

“Rekao mi je neke stvari o Kejt, baš pre nego što je umro. Znaš, bilo mu je jako loše. Teško je bio povređen. Nekom je morao da se ispovedi. “

“Sojeru, nemoj molim te!” Primetio sam suze u Kejtinim očima. “Reći ću im ja.”

“Kaži im onda! Ne dozvoli da čekaju.” Sojer se kezio i dalje.

Kejt je ćutala i gledala u maločas izgaženu travu i ubijenog medveda.Suze su joj se
slivale niz lice. Pogledala je u nas i tiho prošaptala.

“On je bio sa mnom.”

“Kejt.” Prišao sam joj. “Nemoj da plačeš.” Pomislio sam kako je u stvari teško izgubiti nekog svog. I sam sam to iskusio. Pokušao sam da joj kažem nešto ali me je prekinula.

“Ne shvatate. On me je vraćao u L.A.” Napravila je dugu pauzu. “Ja sam bila njegov zatvorenik.”


Bilo je kasno kada smo stigli na najveći vrh. Ispred nas se prostirao čist pogled na okean, a oko nas samo šuma. Mrak je polako počeo da pada, ali to nas nije sprečilo da pokušamo da upalimo radio. Štaviše, primetio sam kako Sajid i dalje drži tu malenu napravu u rukama i vešto pokušava da je uključi. Sedeo sam sam, malo dalje od Džeka i Sojera. Načuo sam da nešto pričaju. Kejt je bila bliže Sajidu, verovatno čekajući da što pre Sajid uključi radio. Ili se varam? Da li je uopšte htela da ode sa ovog ostrva? Da li je uopšte htela da pomoć dođe, nakon onoga što nam je danas rekla?

“Hej! Mislim da sam uključio radio!” Povikao je Sajid.



Odjednom, svi smo se našli ispred njega. Bila je tišina. Jedino što se čulo bio je šum na radiju. Sajid je polako, njegovim dugim prstima okretao neko dugme.

“Sajide! Čekaj!” Rekao je Džek. “Nešto se čuje.”

Sajid je zastao, ustao sa velikog drveta, i polako podigao radio. Zapravo se nešto čulo. Bilo je pomalo nejasno, ali se ipak čulo. Osetio se neverovatnu sreću. A zatim i glas iz radija:

“Pomozite mi. Sama sam. Ubilo ih je! Sve ih je ubilo. Morate mi pomoći! Molim vas!”

Odjednom, ta sreća koju sam maločas osetio pretvorila se najgoru mučninu. Stomak je počeo da mi se okreće, a znoj je počeo da mi obliva čelo. Kejt je držala ruke na ustima, čudeći se, a Džek je gledao u Sajida. Sojer nije delovao iznenađeno.

„Šta se t...“ Kejt je počela da priča, ali ju je prekinuo neki glas sa radija. Delovao je kompjuterizovano.

„4 8 15 16 23 42“

Nastaviće se.