Zdravo svima. Nastali smo da bi okupili sve fanove najbolje serije svih vremena, ostanite sa nama! Možete pronaći apsolutno SVE što pomislite vezano za seriju.
Hvala na poseti,
LOST-Serbia tim!



 
HomeGalleryFAQ/УпутствоТражиЛиста члановаКорисничке групеРегиструј сеПриступи
Odbrojavanje
Poll
Omileljeni lik u Seriji?
Jack
13%
 13% [ 16 ]
Sawyer
25%
 25% [ 31 ]
Kate
9%
 9% [ 11 ]
Sayid
6%
 6% [ 7 ]
John Lock
11%
 11% [ 14 ]
Shannon
0%
 0% [ 0 ]
Boon
2%
 2% [ 2 ]
Desmond
7%
 7% [ 9 ]
Mr.Eko
2%
 2% [ 2 ]
Ana Lucia
1%
 1% [ 1 ]
Libby
0%
 0% [ 0 ]
Michael
0%
 0% [ 0 ]
Walt
0%
 0% [ 0 ]
Juliet
4%
 4% [ 5 ]
Charlie
3%
 3% [ 4 ]
Hurley
8%
 8% [ 10 ]
Jin
0%
 0% [ 0 ]
Sun
0%
 0% [ 0 ]
Benjamin Linus
8%
 8% [ 10 ]
Claire
1%
 1% [ 1 ]
Neko drugi
1%
 1% [ 1 ]
Укупно гласова : 124

Share | 
 

 Deveto poglavlje: Oni dolaze

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down 
АуторПорука
d@ne
The Candidate
The Candidate
avatar

Broj poruka : 616
Godina : 31
Datum upisa : 26.12.2008

07082010
ПорукаDeveto poglavlje: Oni dolaze

Deveto poglavlje: Oni dolaze

Prošlo je dva dana od kako smo pronašli Dezmonda u „rupi“. Nakon nekoliko sati od kako smo ušli, Harli je pronašao nešto što se svima veoma dopalo. Bio je to odvojeni hodnik, malo dalje od glavnog. U dnu tog hodnika bila su manja vrata, a iza njih brdo hrane. Da! Hrane! Mislim da su svi koji su bili na ostrvu zaboravili u tom trenutku gde su. Bilo im je dovoljno samo malo hrane da ponovo živnu.

Ja sam batalio pomoć. Bio sam sto posto siguran da spas neće doći. Bar ne uskoro. Dezmond je i dalje pritiskao čudnu napravu, ukucavajući čuvene brojeve. Ali sam primetio da mu je to sve dosadilo. Kada sam ga pitao da ga zamenim, kao iz topa je pristao. Proveo je toliko dugo u ovom skučenom prostoru, radeći non stop jednu te istu stvar. Da li je video svetlost dana, uopšte?

Na plaži je i dalje vladala ista atmosfera. Nije se mnogo toga dešavalo. Izuzev retkih poseta Danijel Ruso. Svi su bili po starom. Džona Loka jedva da je ko i spominjao. Izgleda da im se taj čovek nije baš dopadao. Meni je po malo nedostajao. Nedostajala mi je i Lana.

„Dezmonde...Hoćeš li mi objasiti već jednom šta se događa?“

„Lido. Mislim da ne želiš da znaš.“ Odgovorio je kucajući brojeve u računar.

„Dezmonde! Prekini i pogledaj me!“ Dramatično sam stavio ruke na tastaturu.

Sada nije mogao da kuca. Sat koji je bio okačen na zid, otkucavao je dvadeset sekundi.
Išao je unazad. Neverovatan zvuk se oglasio. Bila je to neka vrsta uzbune. Setio sam se davnih dana. Uzbuna. Opet!

„Lido! Pomeri se!“ Rekao je uplašeno.

„Neću se pomeriti sve dok ne saznam o čemu se radi!“

Primetio sam Kejt kako stoji na vratima. Pored nje je bio i Bun.

„Lido! Imam još samo deset sekundi do...Beži!“

Dezmond me je odgurnuo toliko jako, da mi se zavrtelo u glavi. Počeo je da kuca, ali nešto u meni se pokolebalo i ja sam naskočio na računar. Mislim da sam u tom trenutku čuo Kejt kako mi nešto govori, ali nisam obraćao pažnju. Isto sam osetio nečije ruke na ramenima. Mislim da me je vuklo. Mislim da mi nije dozvoljavalo da prekinem Dezov rad.

„Dezmonde! Kaži mi o čemu se radi! Šta moja baba ima sa tim?“ Pokušao sam da ga pomerim. Mislim da je u tom trenutku pogrešno ukucao broj.

5...4...3...2....1...

U tom trenutku sirena je prestala. Osetio sam olakšanje. Pogledao sam u Dezmonda, misleći kako je uspeo, ali me je on preduhitrio.



„Lido! Ne...Mislim da...“

Začuo se nepoznati glas. Bio je to komjuter.

„Samouništenje je započeto. Molimo sve prisutne da se evakuišu sa pooo....“

Zatrokirao je. Ponovio je dve reči ponovo, a zatim ućutao. Broj na satu je pokazivao neke meni nejasne znakove. Dezmon je i dalje brbljao sebi u bradu pokušavajući da osposobi računar. Međutim njemmu nije bilo spasa. Kejt me je povukla za ruku i udaljila iz prostorije. Mislim da mi je tada rekla da moramo da napustimo prostoriju, ali je nisam registrovao. Džek se upravo probudio. Nije mu bilo ništa jasno. Svi koji su u tom trenutku bili u prostoriji krenuli si trkom na plažu, po Džekovom naređenju. Ja sam krenuo ka Dezmondu. Pogledao sam ka računaru, očekujući ga tamo, ali njega nije bilo.

Dezmond je otvarao neka vrata u zemlji. Zaboga, pomislio sam, koliko još vrata u zemlji postoji? U ustima je držao nešto nalik ključu. Bio je uplašen, očigledno. Pogledao me je, a zatim krenuo ka podrumu. U tom trenutku se osetilo treskanje. Izgledalo je kao manji zemljotres. Uhvatio sam se za sto, pokušavajući da se zadržim. Dezmond je viknuo iz rupe.

„Mislim da bi svi trebali da napustitie prostoriju! Ustvari...Mislim da bio trebali da napustite ostrvo, ukoliko želite da preživite...“

„Dezmonde, o čemu pričaš?“ Džek je krenuo ka njemu.

„Da, kao što ste čuli...Ukoliko ne uspem da uradim ovo, svi ćemo pomreti. A ti Lido, ukoliko kojim slučajem preživiš, zahvali se babi u moje ime. Proganjaću je iz mrtvih!“

Dezmond je zatvorio vrata i otišao. Nisam mogao da verujem šta sam upravo uradio. Mislim da je Zana ipak bila u pravu. Sve je moja krivica.



„Hajde, ne smemo da čekamo!“ Rekao je Džek. „Krenimo ka plaži!“

U tom trenutku smo nas troje krenuli da trčimo. Nije nam dugo trebalo, da izađemo u šumu, pogotovo od kako smo saznali od Dezmonda za drgi ulaz.

„Džek, misliš li da ćemo pomreti?“ Pitao sam ga dok smo trčali.

„Nije vreme za to...Nastavite...Biće sve u redu...“

U trenutku kada je Džek to rekao, desilo se nešto neverovatno. Nebo je postalo svetlo, toliko svetlo da nisam mogao pogledati u njega. Zemlja je počela da mi izmiče ispod nogu, i mislim da sam pao. U ušima sam osetio jako zujanje, a više ništa nisam mogao da vidim od svetlosti. Jebem ti! Šta se dešava? Da li je ovo moja smrt? Ipak, nisam video ceo život pred očima. Nisam ništa video! Sve je to trajalo veoma kratko, da bi se nebo ponovo razbistrilo, a normalan zvuk vratio. Osetio sam bol u glavi.

„Jeste li dobro?“ Pitala je Kejt.

„Ja jesam..Malo mi se vrti...“

„Da, i meni.“ Rekao je Džek. „Da li je Dezmond uspeo nešto da uradi?“

„Ko će ga znati. Najbolje bi bilo da nastavimo ka plaži.“

***

Mislim da smo bili blizu plaže. Po svemu sudeći jer smo čuli kako neko viče. Nekoliko koraka ispred nas iskočio je Džin. Mumlao je nešto na kineskom. Nisam razumeo šta, ali sam primetio da je mnogo uplašen. Uhvatio je Džeka za ruku, i počeo da ga vuče ka plaži. Kejt i ja krenuli smo da trčimo za njima. Nije trebalo puno da dođemo do kampa, možda nekih tri četiri minute brzog trčanja. Džin je krenuo ka Klerinom šatoru. Mi smo išli za njima.

„Džin, polako, o čemu se radi?“



Ja i dalje nisam mogao da razumem, a verujem ni ostali. Primetio sam frku okolo, i ljude kako se pakuju. Nije mi bilo ništa jasno. Prišla je Rouz i zadihano rekla.

„Oteli su je...“

„Rouz...Smiri se, ko je koga oteo...“

„Kler...Oteli su je...Drugi...“

„Kada?...Kako? Nije mi jasno.“

„Rekli su nam da nam neće naškoditi, ukoliko je pustimo njima. Bila su tu dva čoveka i jedna devojka...Imali su noževe...“

„Kada se to desilo Rouz?“

„Jutros...Pre pola sata...A onda je nebo zasvatlelo...Nešto se dogodilo...“

„Gde ćete svi?“ Pitao sam je.

„Idemo u otvor, mislim da je tamo sigurnije...“

„Rouz, otvor...Mislim da tamo nećete moći...“

„Čarli i Sojer su krenuli za njima...I Sajid...Hoće da vide gde su je odveli...“

„Rouz, smiri se sve će biti u redu. Pronaći ćemo Kler i vratiti je u kamp. Ne brini.“

„Objasni to ovoj razuzdanoj masi Džek.“

Tako je i bilo. Džek je sazvao skup, i predložio svima da ostanu na plaži. Rekao je da ćemo vratiti Kler i da ćemo se, ako treba boriti za nas. Rekao je da nam niko ništa ne može. Nisam mu baš nešto poverovao.

Taj dan sam proveo ne znam ni sam kako i gde. Noć je brzo došla,a o Kler nije bilo ni traga ni glasa. Pitao sam se šta je sa Dezmondom, ali ni taj odgovor nisam dobio. Znam samo da sam zaspao kao beba jer sam bio izmoren.

Svi su uveliko spavali, kada sam začuo pucketanje izvan mog šatora. Nije bila vatra, jer koliko se sećam, Bun ju je već bio ugasio. Izašao sam iz šatora i ugledao poznatu osobu. Da li je to opet san? Bila je to Rejčel Blejk. Pozvala me je u šumu. Opet.

„O, ne , ne...Nećeš ponovo. Rejčel...“

Rejčel je krenula da trči laganim koracima, bosonoga. Krenuo sam za njom, šta sam drugo mogao?

Rejčel je ponovo bila u dugoj beloj haljini, ali ovaj put bosa. Šta joj se dogodilo? O Bože, počeo sam da se zapitkujem iako sam znao da je Rejčel već nekoliko godina mrtva. Pokušao sam da se probudim (iz nekog razloga sam mislio da je sve to san), ali mi nije uspelo. Osetio sam jak bol i peckanje na mestu gde sam se uštinuo. Koji kreten! Pomislio sam. U tom trenutku je Rejčel zastala i okrenula se ka meni. Njeno lice je bilo krvavo, kao i bela haljina. Udaljio sam se za korak unazad i pokušao da protrljam oči. Da, bila je krvava. Tihim glasom je progovorila.

„Oni dolaze.“

Nastaviće se.

_______________________________________________ Lost Serbia
http://www.youtube.com/watch?v=NsdppO-DF04
I was lost,but now Im found...
Назад на врх Go down
Share this post on: diggdeliciousredditstumbleuponslashdotyahoogooglelive

Deveto poglavlje: Oni dolaze :: Comments

avatar
Re: Deveto poglavlje: Oni dolaze
Порука on Mon Aug 09, 2010 10:12 pm by HeadBurn3r.
Dobar je ovaj deo. Svaka cast svaki momenat si mi docarao, da mogu i da ga zamislim.
Zavrsetak je fenomenalan.
avatar
Re: Deveto poglavlje: Oni dolaze
Порука on Tue Aug 10, 2010 2:30 am by 195 - Pace
Solidno, mada primetio sam da si malo ubrzao stvaari...tako i treba naravno...
avatar
Re: Deveto poglavlje: Oni dolaze
Порука on Tue Aug 10, 2010 10:22 am by Darkonius Faraday
Svidja mi se u kom pravcu prica ide za sad Very Happy
avatar
Re: Deveto poglavlje: Oni dolaze
Порука on Fri Aug 13, 2010 11:14 pm by HeadBurn3r.
Sa zakasnjenjem postavljeno na portal.
Re: Deveto poglavlje: Oni dolaze
Порука  by Sponsored content
 

Deveto poglavlje: Oni dolaze

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх 

Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
 :: Ostrvo :: Zauvek "Izgubljeni"-
Скочи на: