Osmo poglavlje: Peščani sat

Bilo je jako mračno kada sam se spustio u otvor. Svega mi, bio je dubok nekih deset metara. Od Kejt nije bilo ni traga ni glasa. Njena baklja je bila na podu, tek što je gorela. Kada sam se približio malo ona se ugasila. Čuo sam da me Sojer i Džek dozivaju ali nisam mogao da reagujem. Ni sam ne znam šta sam mislio, jedino mi je bilo važno da pronađem Kejt. Kao što rekoh, bilo je previše mračno. Držao sam se za zid pokušavajući da stignem ni sam ne znam gde. Ali sam išao. Morao sam. Ponovo sam se setio Rejčel Blejk. U trenutku kada sam napipao nešto nalik prekidaču za struju čuo sam kako Sojer viče da i oni silaze. Kako sam samo ja prvi sišao? Pritisnuo sam prekidač i na trenutak se svetlo upalilo, da bi ubrzo nestalo. I tako nekoliko puta. Očigledno nije paljeno dugo. Osetio sam neku čudnu energiju. Kao da me je nešto privlačilo zidu. Ne znam zašto. Krenuo sam napred kada sam osetio da se privlačnost povećava. Naslonio sam se na zid i u tom trenutku sam mogao da osetim kako me zid vuče sebi. Bilo je to neko magnetno polje, očigledno. Kada sam smogao snage da govorim, viknuo sam Kejt, ali od nje nije bilo traga. Zatim sam viknuo Sojera i Džeka, i tada dobio odgovor da su blizu. Do vraga, otišao sam predaleko. U tom trenutku začuo sam poznati glas.

„Ni koraka dalje ili ću je ubiti.“

Pogledao sam napred i video kako neki muškarac (nisam mu video lice) drži Kejt.

„Rekoh ti! Ni koraka ili ću pucati.“

Pokazao mi je sačmaru. Progovorio sam.

„Kejt jesi li dobro.“

Klimnula je glavom. Bila je uplašena. Čovek, koliko sam mogao da primetim imao je neku vrstu tamno zelene uniforme. I dalje mu nisam video facu.

„U redu je.“ Rekao sam. „Nećemo vas povrediti. Samo smo...“

„Kao i da bi mogli da me povredite.“ Nasmejao se ironično. „Odstupite!“

Video sam da su Sojer i Džek tu. Do vraga, zašto mi je taj glas zvučao poznato. Nepoznati muškarac je pomerio glavu iza Kejt tako da smo mogli da mu vidimo lice. Jebem ti, pomislio sam u sebi. Nemoguće!

„Dezmonde!?“ Progovorio sam.

„Lido?!“


21.03.2001.

„Peni, kako si?“ Pričao sam u telefon.

„Dobro sam Lido. Kako si ti? Gde je Lana?“

„Evo sprema nam večeru. Hoćeš li da dođeš?“

„Zapravo, spremam se za spavanje. Sutra treba da idem u firmu.“

„Ah, mislili smo da nam se pridružiš. S obzirom da Dezmond nije tu, mislili smo...“

„Jako ste pažljivi Lido. Hvala vam. Reći ću Dezmondu da se brinete za mene.“

„Jel se javljao?“

„Nije, dugo. Tvoja baka je rekla da tamo nema dometa. Prošlo je četiri meseca Lido. A ni traga ni glasa od njega. Bojim se.“

„Ako ti je moja baka tako rekla, onda treba da se opustiš. Veruj mi, čućete se uskoro.“

„A govorila sam mu da ne treba da prihvati posao. Jako mi nedostaje.“

„Peni, znaš i sama u kakvoj ste bili situaciji. To je bila jedina opcija. Ubrzo će se vratiti. Ne brini. Razgovaraću sa bakom. Reći ću joj da ga vrati ranije. Imaće razumevanja.“

„Hvala ti Lido. Ne znam šta bih bez vas. Poljubi mi Lanu. I pozdravi...“

„Lana, jel večera gotova? Veza mi se opet prekinula.“



04.05.2001.

„Lido žao mi je što ću ti ovo reći, ali imam loše vesti.“

„Bako , jel nešto ozbiljno? Sedi...“

„Lido, nisam se videla sa Peni skoro mesec dana, a obećala sam joj...“

„Da ćeš joj vratiti Dezmonda. To?“

„Da. Stvari su krenule po lošem.“

„Kako to misliš?“

„Dezmond je mrtav. Javili su mi...Desila se nezgoda sa generatorom...“

„Mrtav? Kakvim...generatorom...? O čemu pričaš...“

„Lido, moj deo firme na tom...tom mestu je potpuno uništen. Svi su mrtvi. Mali broj njih se spasao.“

„Šta ću reći Peni???“

„Moraš joj ti to reći. Ja sam pripremila ček...“

„Ček??? Samo na novce misliš!!! Sram te bilo!“

„Lido, čekaj! Lido! Lido!“





„Dezmonde?“

„Lido?“

Nisam mogao da verujem svojim očima. Stajao sam u šoku, ne mogavši da progovorim. Dezmond je pustio Kejt, bacio pušku u stranu i krenuo ka meni. Primetio sam da se smeje. Zagrlio me je i stgnuo jako. Ja sam i dalje stajao pokopan.

„Lido! Pronašli ste me! Gde je Peni? Lido, pogledaj me brate!“

„Dezmonde...Ne osećam se dobro...Moram da...“

Onesvestio sam se. Bilo mi je previše stvari na umu u tom trenutku. Zašto je moja baka rekla da je Dezmond mrtav? Zašto je Dezmond ne pustom ostrvu, pod zemljom? Šta li moja baka radi, do vraga? Otvorio sam oči i osetio mekanu podlogu ispod sebe. Bio je to krevet. Da, pravi krevet. Otkad to nisam osetio. U daljini se čula tiha muzika. Mislim da je to bila Čarlijeva pesma. Još malo mi se vrtelo u glavi. Seo sam na ivicu kreveta i počeo da slušam razgovor iz susedne sobe. Jebem ti, tamo kao da je bila žurka. Čuo sam Kejt i Sojera kako se smeju. Džek je u tom trenutku došao kod mene i pitao me da li sam dobro. Odgovorio sam mu da jesam, iako zapravo nisam bio.

„Dezmond mi je sve objasnio. Rekao je otkud ovde i šta radi. Misli da je magnetno polje srušilo naš avion.“

„To onda objašnjava ono u hodniku...“ Promrmljao sam u sebi.

„Hodniku?“

Prećutao sam.

„Lido, samo mi nije jasno šta je zančilo to „našli ste me““?

„Ne znam, Džek, meni dosta stvari nije jasno u ovom trenutku.“

„On misli da ga Peni traži.“ Rekao je Džek.

„On misli...Peni je otišla iz Australije pre dve godine. Rekli su joj da je mrtav.“

„Ko joj je rekao? Uostalom kako ti znaš Dezmonda?“

„Radio je kod moje bake u firmi. Očigledno još radi.“

„Lido o čemu pričaš? Kakvoj firmi?“

„Dezmond je otišao pre četiri godine na nepoznatu lokaciju. Baka nije znala gde se ta lokacija nalazi, znali su samo njeni šefovi. Radio je na takozvanoj „promeni klime“, globalno otapanje je bilo glavni problem. Moja baka ima tu svoju kompaniju...Džek, nepitaj me sada ništa. Molim te. Moram da razgovaram sa Dezmondom.“

„U redu je. Pozvaću ga.“

„Hvala ti.“


„Dezmonde, drago mi je što te vidim!“

„I meni brate.“

Ponovo me je zagrlio. Bili smo sami u sobi. U drugoj su bili Džek, Sojer i Kejt.

„Lido, gde je Peni?“

„Dez, žao mi je. Ona je otišla iz Australije.“

„Otišla, kako otišla? Gde?“

„Ne znam, nije se pozdravila ni javila. Samo je otišla. Pokupila je stvari i ...“

„Kako? Lido, rekla je da će me čekati!“ Zaplakao je.

„Dez, mislila je...Mislila je da si mrtav...Moja baka je to rekla. Rekla je da se desila nezgoda... Žao mi je Dez.“

„Nezgoda? Nije se mogla desiti zato što sam ja ovde. Zato što već četiri godine ukucavam jebenu šifru u jebeni računar.“

„Ne razumem te Dez. Kakva šifra? Kakav...“

„Lido, znam da je ovo greška što ću ti reći. Ali ne mogu ovako više. Bio sam primoran zbog para. Morao sam to da uradim. Znaš i sam... Tvoja baka mi je predožila ovo. Rekla je da će me dobro platiti. I jeste! Ali nije trebalo ovako biti. Trebao sam biti ovde šest meseci.“

„Dez...Prošlo je četiri godine...“

„Da! Četiri godine sam ovde sam. Izolovan. Rečeno mi je da ne smem napustiti ovu prostoriju.“

„Šta je sa globalnim zagrevanjem Dez? Ovo nije...“

„Naravno da nije! To je bila maska. Lido! Ovde se dešavaju jako opasne stvari! Ovo je...“

U tom trenutku je nešto počelo da pišti. Dezmond je potrčao ka drugoj sobi i seo za računar. Mislim da je taj bio iz 1887.godine. Počeo je da ukucava neke brojeve. Sat iznad njegove glave je otkucavao. Bilo je još deset sekundi.



Dezmond je kucao. Gledao sam u računar i nisam verovao rođenim očima.

:> 4 8 15 16 23 42

I sat se vratio na svoj broj. Na broj 108. Ponovo je počeo da se kreće unazad. O bože, Dezmond je na svakih 108 minuta morao da ukuca tu šifru u računar.

„Dez, šta bi bilo da nisi ukucao te brojeve?“

„Brate, ne pitaj me... Otišli bi svi u pakao!“

„Ja sam mislila da smo već u paklu.“ Rekla je Kejt.


Nastaviće se.