Prvo poglavlje: Tako je sve počelo22.09.2004.
“Gospodine…”
“Gospodine,da li me čujete?”
Osetio sam nečije ruke na svom licu. Isprva,pomislio sam da me doziva muški glas,ali kako sam dolazio svesti,glas je počeo da se razbistrava i postaje jasniji.Otvorio sam oči i ugledao nepoznatu ženu ispred sebe. Imala je oko četrdesetak godina.
“Oh…Za trenutak sam pomislila da ste…Um…”
Gledao sam je još uvek zbunjeno ne mogavši da shvatim ko je i šta želi od mene.Polako sam ustao,oslanjajući se na mekano tlo,a zatim sam preplašeno pogledao oko sebe.Ruka mi je sasvim neočekivano poletela u džep od pantalona,ali posle već nekoliko sekundi sam je odmah izvadio ne mogavši da se setim šta tražim.Pokušao sam da sklonim ostatke peska sa lica i iznenada sam osetio toplu,lepljivu tečnost koja se slivala niz moj obraz. Bila je tamna i crvena - Krv. Ponovo sam pogledao oko sebe i shvatio da nepoznate gospodje nema.
Sada mi je bilo jasnije gde se nalazim.
Ispred mene prostiralo se veliko plavetnilo. Tačnije dva, spajajući se i čineći najlepši prizor koji sam do tada video u životu. Nebo i okean. Prelepo,i pomalo jezivo.
“WTF! Šta se dogodilo?” Kako je svest polako počela da mi se vraća, osetio sam snažan bol u glavi, prouzrokovan blagom eksplozijom. Ponovo sam pogledao oko sebe i ugledao hordu ljudi, koji su bili uplašeni, ošamuceni i zbunjeni.Čuo sam nepoznate glasove i video ljude kako trče.Svi krvavi. Neki su trčali ne znajući ni sami gde,neki su vrištali,a neki pokušavali da izvuku ostale iz olupine aviona. U trenutku kada mi se svest potpuno vratila i kada sam krenuo da pomognem nekom čoveku da ustane iz vode, osetio sam jaki stisak na svojoj ruci.
“Imate li olovke?” Uspaničeno me je pitao momak držeći me za lakat.
“Imate li bilo kakave olovke…Zaista su mi potrebne!” Vikao je.
I pre nego što sam pokušao bilo šta da kažem, on je već odustao. Krenuo je dalje, od osobe do osobe. Nisam ni stigao da razmišljam šta će mu olovke,kada sam čuo opet muški glas kako me doziva.
“Hej! Dečko,dođi da mi pomogneš! Hej!”
U svoj toj panici i trci primetio sam mladića u odelu koji pokušava da izvuče čoveka iz olupine aviona. Njegove noge su bile priklještene propelerom, čini mi se. Sav krvav, jaukao je na sav glas moleći za pomoć. Mladić koji je stajao iznad njega držeći ga za ruke,imao je ogrebotinu na desnoj strani lica. Ponovo je povikao.
“Momak,pomozi mi da ga izvučemo! Pronađi još nekog da nam pomogne.”
Pogledao sam oko sebe i video da olupina aviona gori.Dim se prostirao visoko u nebo,stvarajući veliku pečurku iznad nas.Varnice su sevale na sve strane,a ljudi i dalje vrištali.Mislio sam da ću se onesvestiti.Stajao sam nepomično,kao zatrpan u pesku,gledajući u čoveka koji je priklješten. Ne čekajući ni sekundu, krenuo sam ka olupini aviona po ćelavog čoveka koji je nepomično sedeo u pesku gledajući u svoja stopala. I on je imao ogrebotinu preko oka. Prvo sam pomislio da mu nije dobro,ali me je razuverio čim je ustao i krenuo da pomognemo čoveku koji je bio jedva živ.
Ja sam i dalje osećao bol u glavi.
“Moram da zaustavim ovo krvarenje!” Pomislio sam. Izvadio sam crnu majicu iz zadnjeg džepa (uvek sam nosio jednu uz sebe u slučaju da mi se zagubi prtljag),i sasvim nespretno je zamotao oko glave.Ruke su mi se tresle,a srce je nenormalno lupalo. Poslednje čega se sećam jeste da smo izvukli nesrećnog čoveka ispod olupine.U tom trenutku sam izgubio svest, ali na kratko, da bih video kako onaj isti mladić, kom sam pomogao, uz pomoć nekog debelog momka, pokušava da pomeri trudnicu ispod avionskog krila koje je padalo. I uspelo im je.
Ja sam ponovo zatvorio oči I prepustio se suncu koje je peklo.
***
“Ne dozvolite da mi ovo pređe u naviku…”
Ponovo sam čuo nepoznati ženski glas.Onaj isti.
“Šta?” Progovorio sam dok sam polako otvarao oči.
“Ne brinite se,sve je u redu sada.Samo sam pokušala da se našalim.”
“Šta se dogodilo?Gde sam?”
“Smirite se.” Uveravala me je nepoznata žena dok je brisala moje lice.Na moje iznenadjenje krpa je bila crvena.
“Jel’ to krv?” Upitao sam je drhtavim glasom.
“Jeste,ali suva krv.Na svu sreću nije ništa ozbiljno,mala ogrebotina.” Nasmešila se.
“Hoćete li mi reći šta se dogodilo?Bio sam u avionu i odjednom-pomračenje.Verovatno sam se onesvestio.”
“Da.Bili smo u avionu.I…Srušili smo se.” Pričala je mirno.
Pokušao sam da ustanem,ali mi gospođa nije dozvolila.Okrenuo sam glavu na stranu i video grupu ljudi kako stoji kod plaže.Opasnost je prošla, pomislio sam.
“Polako mladiću.Ustaćete.Sačekajte da vam se svest vrati u potpunosti.Još uvek ne znate šta pričate.”
“Um…Da…Kako se zovete?” Upitao sam je dok sam žmurio.
“Rouz.”
“Drago mi je gospođo Rouz.” Osetio sam bistrinu u glavi. “Ja sam Lido.”
“I meni je drago Lido.Da li ti je bolje?”
“Da.Mislim da se dobro osećam.”
Ustao sam i osetio vreo pesak pod nogama.Verovatno je bilo malo posle podneva.Ne znam ni sam,izgubio sam pojam o vremenu.Zapitao sam se u sebi gde su mi patike.Pogledao sam u gospodju Rouz i video kako pokazuje prstom na drvo pored.Moje conversice bile su na njemu.
”Šta će mi patike na drvetu???” pomislio sam, i ubrzo krenuo ka grupi ljudi.
Pogledao sam u stranu i video da olupina aviona još uvek gori.Sada niko nije vrištao,ali su svi bili i dalje uplašeni.Prišao sam grupi,i zastao iza plave, trudne devojke.Čuo sam nekog čoveka kako govori.To je bio onaj ćelavi gospodin koji mi je pomogao da izvučemo onog čoveka.
“Bili smo u avionu,na relaciji Sidnej-Los Anđeles.Sećam se turbulencije i treskanja.Zatim su maske sa kiseonikom ispale.Secam se vriska.Kada sam se okrenuo repa aviona nije bilo.Tada sam izgubio svest,i evo me ovde.”
Sada mi je sve bilo jasno.Avion se srušio.Mi smo preživeli pad.
“Ja sam preživeo,a da li su oni?” Zapitao sam se.
Počeo sam da trčim ka olupini.Bilo je još uvek dima tako da ništa nisam video.Stvari su bile razbacane po plaži,a koferi su plutali po vodi.Pogledao sam malo bolje i video dve osobe kako plutaju.Uplašen,potrčao sam ka njima.Video sam plavu majicu.
Odjednom,osetio sam snažan bol u desnoj ruci.
“Da li si ti pametan mali?” Upitao me je onaj mladić sa ogrebotinom na licu.
“Hoćeš li da se udaviš?Vidiš li da si povređen?”
“Mislim da treba da ih izvučemo.Možda su živi.” Odgovorio sam nadajući se da je to što govorim istina.
“Plutaju već dugo.Nemoguće je da su živi.Uostalom kao i mnogo njih.”
“Nemoguće je da smo samo mi preživeli.”
“Nemoguće jeste.Nemoguće je preživeti pad aviona,i pri tom ostati skoro nepovredjen.Ali,evo nas. Živi i zdravi.Samo još da pomoć dođe po nas. ” Zastao je. “Ja sam Džek.” Pružio mi je ruku.
“Ja sam Lido.”
“Slušaj Lido. Kejt, jedna devojka koju sam sreo na plaži, i ja idemo u šumu da potražimo ostatak aviona. Možda ima preživelih negde, a možda je i radio u funkciji. Hoćeš li da pođeš sa nama?”
“Mislim da je to odlična ideja.Naravno da ću poći.” Pomislio sam u sebi da možda još uvek ima nade. Možda zaista jesu preživeli.
Nakon kratkog objašnjenja koje je Džek dao ostalim putnicima, Kejt, on, još jedan momak Čarli i ja krenuli smo u potragu za olupinom. Dok smo hodali kroz netaknutu prirodu primetio sam da Kejt ima ogrebotine oko ručnih zglobova, ali se nisam previše udubljivao u to. Činilo mi se da je dobra devojka i da pošto-poto želi da pronađe pomoć.Čarli je na svoju stranu bio čudan lik. Nismo nešto posebno razgovarali, sem toga što me je spopadao sa nekim pitanjima na koje ja (iskreno) nisam znao odgovor.
“Kako ne znaš? Come on everybody…Na na na…” Pevao je.
“Čarli, rekoh ti da ne znam. Uostalom, ne slušam tu vrstu muzike.”
Čarli nije čekao dugo kako bi prešao na Kejt sa svojim pitanjima. Ona je pokušavala da mu odgovori, ali sam primetio da joj malo dosađuje. Nasmejao sam se i nastavio dalje.
Nismo zašli daleko u šumu,a ispred nas se nalazio prednji deo aviona. Jedva čitav, ali bio je tu.
“Mislim da smo stigli.” Rekao je Džek pomerajući veliki kofer sa ulaza, tačnije sa onog što je ostalo od prednjeg dela.
“Da,rekla bih da ovde nema nikog.” Kejt je ušla za Džekom u olupinu.
Nakon nje ušao sam i ja, i u tom ugledao stravičan prizor. Duž kabine širio se neprijatan miris. Miris gvožda. Miris krvi. Čarli nije mogao da izdrži i odmah je istrčao napolje.
Ponovo sam izvadio svoju crnu majicu iz džepa i prislonio je na nos i usta. Osetio sam mučninu u stomaku. U avionu zaista nije bilo živih. Džek je išao ispred nas i pokušavao da napravi prolaz do kabine pilota. Držao sam Kejt za ruku, pokušavajući da joj pomognem da se popne. Dok smo mi to radili, Džek je uveliko bio u kabini. U tom trenutku začuo sam kako viče.
“Požurite! Pilot je živ! Pomozite mi da ga izvučemo!”
“Da li u svi dobro?” Pilot je promrljao. “Ima li dosta povređenih?”
“Ne naprežite se.” Rekao je Džek.
U tom trenutku primetio sam kako Džek vešto barata sa njegovim ranama na licu. Pomislio sam da je možda doktor.
“Pokušao sam da dobijem pomoć…” Pilot je nastavio. “Ali se niko nije javljao…Radio je još uvek upaljen…Trebalo bi da nas nađu…” Uzdisao je.
Pomogao sam Džeku da izvučemo pilota na čistinu. Kejt je držala radio u rukama,a Čarlija nije bilo nigde. Pilot je i dalje nešto mumlao da bi ga ubrzo prekinula jaka grmljavina.Odjednom,sunce je nestalo sa neba i nad nama se nadvio taman oblak.Mada vise je ličio na dim.A zatim i neki nejasan zvuk.Kiša je počela da pada jako.Osetio sam kako me sve boli dok je kiša udarala po meni.Bila je previše jaka. Nismo znali gde bi pošli da se sakrijemo.Ispred nas je bila samo šuma.Počeli smo da trčimo ka njoj pokusavajući da se sakrijemo od kiše kao i bola koji nam je nanosila.
Odjednom,opet se začuo nejasan zvuk.Delovao je blize.Bilo je potpuno mračno.
Osetio sam kako mi srce lupa čak u grlu.Video sam Kejt koja je trčala ispred mene,ali ne i Džeka.Okrenuo sam se,ali njega nije bilo.Zvuk,nešto poput brodske sirene,samo više jeziv,delovao je tako blizu.Skoro iza mene.Nisam smeo da se okrenem.Trčao sam neprestano,sve dok nisam usao u šumu.Kejt više nije bila ispred mene.Nije je bilo ni iza.Odjednom nečija ruka me je povukla u stranu.Bio je to Čarli.Uvukao me je u stablo ogromnog drveta i tu zastao.
“Gde je Kejt?Šta je ovo?”Pitao sam ne mogavši da dođem do daha.
“Tiho Lido.Video sam je.Zastala je ispred mene.I ona se skriva.”
“A Džek i pilot?Šta je ovo?”Ponovio sam glasno.Kiša je i dalje padala.
“Video sam ih,dobro su.Verovatno neka životinja.Budi tih.”
“Životinje ne ispuštaju takav zvuk.”
“Ne znam,nisam video šta je!Budi tih!” Šaputao je.
U tom trenutku kiša je prestala da pada.Sunce se ponovo pojavilo na nebu.Kao da se ništa nije dogodilo.Još uvek sam osećao lupanje u grudima,a primetio sam da ni Čarliju nije svejedno.Zatim sam začuo ženski glas.Bila je to Kejt.
“Lido!Jack!”Dozivala nas je.
Izašao sam bez razmišljanja I pogledao oko sebe.Nje nije bilo.
“Lido! Džek!”Ponovo je viknula.
“Ovde sam Kejt.Gde si?”
Kejt se pojavila sa desne strane.Izašla je iz šume sva mokra i blatnjava.Potom je izasao i Džek. Pilota nije bilo.
“Šta se to dogodilo?”Pitala je uplašeno.
“Stvarno nemam predstavu.Jesi li dobro?”
“Da,dobro sam.A ti?” Zastala je.”A vi?” upitala je Džeka i Čarlija. “Gde je pilot?”
“Dobro smo.”Odgovorio je Džek.”Pilot je mrtav. Ta stvar ga zgrabila i odvukla u šumu. Nisam stigao da vidim šta je. Mislim da moramo da se vratimo na plažu da kažemo ostalima.”
Nastaviće se. 
Prvo poglavlje: Tako je sve počelo
