Četvrto poglavlje: Pepeo pepelu

04.08. 2003.

23:42

Rejčel Blejk sam upoznao u kompaniji u kojoj sam tražio posao. Tada mi se predstavila kao devojka koja je došla na razgovor. Rekla je da će da se kandiduje za mesto glavne sekretarice Tomasa Mitelverka, za područije cele Australije . Iako se dobro sećam da to mesto nije bilo slobodno, bar ne u oglasima, ona je to vešto tvrdila. Rejčel je bila niska, mršava devojka, sa krupnim očima. Rođena je u Pertnu, a odrasla i radila u Sidneju. Non stop je nešto pričala iako je nisam razumeo šta je htela da me pita. Pitala me je otkud ja u ovoj kompaniji, zbog čega sam došao, kakav posao tražim. I sve to u jednom trenu. Kažem, onima koji je nisu poznavali , verovatno je bila dosadna. Kasnije, kada sam propustio svoju šansu za razgovor ( duga je to priča), i kada na kraju nisam dobio posao, Rejčel i ja smo postali zaista dobri prijatelji. Lana i ona su se upoznale i družile i moglo se reći da smo zaista pravi prijatelji. Naše prijateljstvo nije dugo trajalo. Možda neka tri meseca kada sam pročitao naslov u novinama.

Poznata novinarka Rejčel Blejk ubijena!

Kako su čaršijske obaveštajne službe izveštavale Rejčel se dobro zamerila nekim velikim facama iz Hanso Fondacije. Govorili su kako je njen posao sekretarice bio samo maska za ono što je ona zaista radila. Ja nisam imao pojma o čemu se radi. Rekli su da je pronašla neke informacije koje su mogle da naškode firmi. Pronašli su njen leš u Frankfurtu, rodnom mestu direktora.

Bilo bi čudno, da ja ne znam da je Rejčel Blejk radila u Hanso Fondaciji, gda sam ja tražio posao. Tačnije Rejčel je bila glavna sekretarica Mitelverku. Ko zna šta je ta devojka zapravo radila.

U tu firmu nikada više nisam kročio. Ali sam kasnije čuo razne priče.


„Mislim da moramo da se rešimo ljdskih ostataka iz olupine aviona.“ Rekao je Džek, dok je grupa ljudi stajala oko njega.

„Prošlo je već pet dana otkako smo se srušili, a niko povodom toga ništa nije radio. Mislim da je sada vreme. Ovako, može doći do neke zaraze ili bolesti. Da li se slažete sa mnom?“ Upitao je.

„Džek, šta si mislio da uradimo sa ovolikim leševima?“ Pitao je Bun.

„Moj plan je da ih stavimo u olupinu aviona i spalimo. To je jedino, normalno rešenje.“

„Normalno rešenje?“ Pitala je Kler, trudna devojka, iznervirano.

„Kler, imaš li neki bolji predlog? Mislim da drugo ne vredi. Ako ih zakopamo, postoji mogućnost da će ih divlje svinje pronaći i rastrgati.“

„Ali...Džek, oni su bili nečija porodica. Nečiji roditelji i nečija deca.“ Kler se držala za stomak. „Bar im učini to da ih pristojno sahranimo.“

„Pristojno?“ Okrenula se devojka koja je stajala sa Bunom. Podsmevala je se Kler.

„Šenon, prestani!“ Bun je uhvatio za ruku i poveo u stranu. Otišli su ka obali svađajući se.

„Da. Možemo ih spaliti, ali bar dozvoli da se održi komemoracija. Evo ja ću nešto reći.“ Rekla je Kler.

„U redu Kler, ali ne možemo čekati više ni dana. Već počinje da se oseća. Moramo to uraditi do zalaska sunca.“

Sunce je uveliko peklo. Ogromni talasi spuštali su se na dugu peščanu plažu. Kakav prizor, pomislio sam. U poslednje vreme, svest je polako počela da mi se vraća. Počeo sam da razmišljam svojom glavom. I tako dok sam gledao u velike talase prišao mi je Džon Lok.

„Opet nešto mudruješ mali?“ Upitao me je.

„Ne. Zapravo samo gledam u talase.“

„Mislim da si ovo tražio? Zar ne?“ Pružio mi je olovku.

„Gospodine Lok! Ne verujem da ste je pronašli. Gde, do vraga, u ovom haosu?“

„Ma...Pusti sad to. Verujem da to nije bitno. Uostalom, pogledaj koliko stvari ima?“
„Da niste kojim slučajem pronašli i neki brijač?“ Nasmejao sam se. „Brijanje bi mi dobro došlo u ovom trenutku.“

„Verujem da i to neko ima.“ Nasmejao se i pogledao ka Sojeru.

„Nego Lido. Nestaje nam hrane. Da li bi hteo poći sa mnom u šumu.“

„U šumu? Kako mislite da nešto ulovimo?“

„Ukoliko nešto želiš, to može lako da ti se ostvari. Pogotovo ovde. Dođi da ti pokažem nešto.“

Džon Lok me je poveo u njegov šator. Ispod starog, pokidanog kofera ,nalazila je se rupa u pesku. Izvadio je akt tašnu i pružio mi je.

„Otvori.“ Rekao je sasvim sigurno.

Ne čekajući ni trena otvorio sam tašnu i ugledao brdo noževa. Pogledao sam ga sa čuđenjem.

„Gospodine Lok...Otkud vam ovo?“

„Tako su i ostali reagovali. Šta više, bili su jako besni. Ja mislim da može da nam koristi.“

„Naravno da može da nam koristi.“ Odgovorio sam. „A da li neko zna da rukuje sa njima?“

„Mislim da je dovoljno što znam ja. Ti možeš da mi praviš društvo. Hoćeš li? Eto,možemo povesti i Kejt.“

„Mislim da mogu...“

I dalje sam bio zbunjen. Prvo pištolj kod Sojera, sada noževi kod Loka. Ovo neće izaći na dobro.

„Hajde, spakuj se i pozovi Kejt. Krećemo za petnaest minuta.“


Džungla je bila prelepa. Delovala je netaknuto. Čuo se cvrkut ptica i neko zujanje u vazduhu. Neko bi poželeo ovakav odmor. Džon Lok je išao ispred, dok smo Kejt i ja išli za njim.

„Pomalo mi deluje čudno.“ Rekla je Kejt, gledajući u Loka.

„Misliš na Džona?“ Upitao sam je. „Ma ne. Verovatno mu je dosta svega i jedva čeka da ode sa ostrva.“

„Možda...“

„A želiš li ti?“ Upitao sam je.

„Šta, želim li ja?“ Zastala je i pogledala me.

„Želiš li ti da odeš sa ostrva?“

Kejt je ćutala. Znao sam da ne treba više ništa da je pitam. Nastavili smo da hodamo. Bilo je jako toplo, sunce je peklo. I opet, kao iz vedra neba počela je kiša. A zatim i opet onaj očajan zvuk. Zvuk sirene. Pogledao sam u Kejt i video paniku na njenom licu. Džon je išao smireno. Kejt me je uhvatila za ruku i povukla ka šumi. Zvuk je bio sve bliže.

„Gospodine Lok! Trčita za nama! Ovamo!“

I pre nego što smo se okrenuli Loka nije bilo. Malo dalje, videlo se drveće kako se njiše. Kao da neko pravi prolaz između njega. Zvuk je bio sve slabiji i kiša je prestajala da pada. Kejt je povikala.

„Džone! Džone!“

Njega nije bilo.

„Kejt, mislim da je vreme da se vratimo.“ Rekao sam joj tiho.

„Šta ćemo sa Lokom?“ Pitala me je gledajući okolo.

U tom trenutku Lok je izašao iz šume noseći divlju svinju na ramenu.

„Gospodine Lok! Dobro ste.“ Pitao sam sa osmehom na licu.

Nije bio dobro. Njegovo lice bilo je krvavo, a na nozi je imao ranu. Odgovorio mi je.

„Da, dobro sam. Bila je to samo divlja svinja. Da sam znao da ste toliko plašljivi ne bih vas poveo.“ Nasmejao se.

Svakako nije bila divlja svinja, i ne znam šta se desilo sa Lokom. Znam da je ta stvar ubila Zanu i pilota, a mogla je i Loka. Zaista ne znam kako se izvukao. Sunce je počelo ponovo da sija, a mi smo ubrzo krenuli ka kampu, na plažu.

„Lido, koliko ti imaš godina?“ Pitao me je muški glas dok sam pisao poruku na papir. Okrenuo sam se i ugledao Harlija.

„Dvadeset četiri.“ Odgovorio sam mu. „Zašto to pitaš?“

„Onako. Deluješ mi starije za svoje godine.“ Odgovorio je.

„Pa lepo Harli.“ Odgovorio sam mu reda radi, vraćajući se svom papiru.

„Šta to radiš?“ Upitao me je i seo na pesak pored mene.

„Pišem poruku. Hoću da je pošaljem. Da je stavim u bocu i bacim u okean.“

„Misliš da će je neko pronaći?“

„Džon Lok kaže da se čuda dešavaju. Evo ga...“

Zatvorio sam olovku i ubacio papir u bocu od vode iz aviona. Na etiketi je pisalo: Letite sa nama do kraja sveta. Oceanic Airlines. Zanimljive konstatacije. Kraj sveta.

„Hoćeš li da nam se pridružiš na komemoraciji?“ Pitao me je. „Rouz mi je rekla za tvoju...“

Prekinuo sam ga.

„Da, Harli, pridružiću vam se.“ Odgovorio sam besno. „Samo da znaš, to što je nismo pronašli ovde ne znači da je mrtva.“ Suze su mi opet krenule.

Harli je ustao i krenuo ka skupu ljudi. Video sam sa plaže da Kler drži neke papire u rukama i tiho govori. Nisam mogao da čujem o čemu priča, ali sam pretpostavljao da se oprašta od nastradalih. Nisam mogao tamo da budem. Baš kao ni Rouz. Ja sam uzeo svoju bocu i bacio je u okean. Mogao sam se zakleti da vidim Rejčel Blejk kako stoji na obali i gleda u mene. Dok sam se okrenuo, nje više nije bilo.


Polako je svitalo. Još jedna neprospavana noć. Stalno mi je na umu bila Zana. Šta je, do vraga, mislila pod tim da sam ja kriv? Nikada mi neće biti jasno. Šta se njoj desilo? Ko je ubio? Uh, savest je čudna stvar. Baš kad pomisliš da si našao mir, ona te prodrma. Ustao sam iz šatora kada sam čuo vrisak. Bila je to Kler.

„Aaa. Mislim da ću se poroditi.“ Vikala je.

Kler je sedela na onoj fotelji u kojoj Sojer voli da sedi, držeći se za stomak. Plakala je i vikala na sav glas. Džek je odmah dotrčao do nje.

„Kler, smiri se.“ Rekao je. „U kom si mesecu? Pogledaj me.“

„U sedmom. Nije još vreme. “ Kler je plakala. „Pomozi mi Džek.“

„Smiri se. Jesi li nešto pojela? Popila?“

„Jela sam onu ribu što mi je Džin doneo. Bila je malo gorka.“ Kler se savijala od bolova.

„Kler, na koliko imaš kontrakcije?“ Džek je pitao držeći je za ruku.

„Na svakih dvadeset minuta. Aaaa. Pomozi mi!!!“

„Kler, mislim da se nećeš sada poroditi. Verovatno je od te ribe. Sigurno si se otrvala.“

Džek je bio siguran u svoju konstataciju. „Moraćeš da piješ dosta vode. I da ležiš. Mislim da imam u koferu lek protiv bola i povraćanja. Doneću ti jedan.“

Ostao sam sa Kler dok se Džek nije vratio. Kratko se zadržao, da bi doneo narandžastu bočicu sa lekovima. Dao je Kler jednu tabletu, nakon čega se ona ubrzo smirila. Pomogao sam joj da ode u svoj šator i da legne. Čarli je došao i ostao pokraj nje govoreći da će je paziti. Ja više nisam imao šta da tražim tu. Na izlazu iz njenog šatora sačekao me je Sajid.

„Džek nas čeka. Dođi.“ Pozvao me je.

Džek je stajao ispod velikog drveta razgovarajući sa Kejt. U daljini sam primetio Džinovu ženu kako pravi baštu i kako s vremena na vreme gleda u nas. Nisam nikada razgovarao sa njom, mada čisto sumnjam da bih je i razumeo. Nisam mogao ni da pretpostavim šta Džek hoće da kaže.

„Moramo da vidimo šta ćemo sa onim pozivom u pomoć.“ Rekao je dok smo se Sajid i ja približavali njima.

„Uf, ja sam potpuno zaboravio na to.“ Pomislio sam u sebi.

„Misliš li da je ta žena još uvek živa?“ Pitala je Kejt.

„Zapravo, ne znam šta da mislim. Ne znam koliko je taj poziv u pomoć tu, i koliko to sve traje. Ali ne bi škodilo da proverimo.“ Rekao je Džek.

„Mislim da si u pravu.“ Odgovorio je Sajid. „Do sada nismo išli duboko u šumu. Ništa nas ne košta da proverimo. Što se mene tiče mogu ja da idem.“

„Može biti opasno Sajide.“ Rekla je Kejt.

„Kejt, ja sam bio u Republičkoj gardi. Misliš da ovo može biti opasno za nekog kao što sam ja?“

„Sajide, hoćeš li da pođem sa tobom?“ Pitao sam ga. „U republičkoj gardi??? WTF?“

„Ne moraš. Obići ću ostrvo da vidim ima li nepoznate žene. Ti idi sa Džekom da tražite vodu. Ionako je nema. Ponestaje. A nas ima dosta.“

Da. To mi još nije palo na pamet. Šta kada ponestane vode?

„U redu. Krenuću sa Džekom.“


15.08.1989.

20:15

„Nekada davno...“

„Ali bako, zašto sve priče moraju da započnu sa „nekada davno“ ?“

„Zato što su to bajke Lido, i zato što tako mora.“

„Dobro, nastavi.“

„Nekada davno, iza sedam gora i sedam mora, postojalo je čudesno mesto. Na tom mestu živela je jedna devojka sa svojom porodicom.“

„Kakvo je to mesto bako?“

„Kao što rekoh Lido. To mesto je čudesno i tamo se sve želje ostvaruju. A da bi...“

„A gde se nalazi to mesto bako?“

„Lido, ovako se priče ne pričaju. Zapamti dečače, mogu ti pričati priču ukoliko samo želiš da je slušaš. Ovako ne ide. Uostalom, već je kasno, i moraš da spavaš. Pričaću ti je sledeći put.“

„Ali bako! Ispričaj mi je do kraja.“

„Lido, ako nas tvoja majka vidi, grdiće i mene i tebe što si ostao budan. Zato sad spavaj mili. Obećavam da ću ti je jednom završiti. Laku noć dečko.“

„Laku noć bako! Ugasi svetlo. Hoću da sanjam to čarobno mesto.“


Nastaviće se.